Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби са четницима и партизанима  на путу Крагујевац- Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.

Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи а 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се стрељање настави у Крагујевцу.

Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.

Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали са чиме и на чему, парчету папира, исправи и слично, исписали су последње поруке својим најдражима и ми данас у Музеју имамо 42 њихове поруке. Ово су неке од њихових порука:

“Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом, Лело, али ти одгоди. Жао ми је”, поручио је својој породици радник Лазар Петровић.

“Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу”, била је последња порука Александра, гимназијалца од 18 година.

Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи: “Лебац сутра немојте послати”, бринући о томе да не протраће узалуд драгоцени хлеб.

“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине, и без мене”, написао је човек, вероватно својој ћеркици.

Међу њима је и један очајан отац, који је стигао да поручи малишанима: “Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза.”

Ујутро, у 7 сати, 21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово. Било је покушаја бекства, многи су проналажени мртви стотинак метара од својих група, а неколицини је успело да се спасе бекством, јер војници нису имали превише времена да их гоне а стално су им стизале нове групе. Пошто је било више ухапшених, остале су Немци пустили кућама. Око 250 људи остављени су као таоци, из разлога безбедности, док је око 200 људи издвојено и они су после данима вршили сахрањивање стрељаних. У првој ноћи након стрељања родбина која је кришом тражила своје најближе и претурала по телима, пронашла је четворицу који су преживели стрељање. 

Немачки генерал Франц Беме те године је донео одлуку да се за једног убијеног Немца стреља 100 људи али је мајор Паул Кениг, човек који је руководио стрељањем, надмашио ту суровост. Према овој наредби, за губитке које су имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана изведено је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62 преживело. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, већином Рома, малих чистача ципела.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу, песникиња Десанка Максимовић је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“.

После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у спомен-парк „Крагујевачки октбар“ у коме се налази 30 масовних хумки (гробница). На улазу у парк 1976. године подигнут је монументални музеј ”21. октобар”, посвећен овим жртвама. Музеј нема прозоре осим на таваници, као симбол безизазне ситуације и јединог погледа који су страдали могли упутити а то је ка небу. До сада су испред 10 гробница подигнути споменици, а међу њима је и ”Споменик стрељаним ђацима и професорима”, који личи на птицу сломљених крила а који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца. Испред тог споменика се сваке године 21.октобра одржава Велики школски час.

Датум 21. октобар данас обележавамо као Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату.

Чланак Крагујевачка трагедија 1941. године се појављује прво на ОШ "Петар Враголић" Љубовија.

Стрељање је отпочело у  недељу 19. октобра у околним селима. Како им је то било мало људи, донета је судбоносна одлука да се стрељање настави у Крагујевцу. Исте вечери, Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Ови људи били су затворени у четири топовске шупе, на периферији града. Суочени са извесношћу смрти, они који су имали са чиме и на чему, парчету папира, исправи и слично, исписали су последње поруке својим најдражим и ми, данас, у музеју имамо 42 њихове поруке.

Немци су 22. октобра 1941. године Крагујевац излепили плакатима са саопштењем, у коме су навели да је због кукавичког и подмуклог напада у току претходне недеље на немачке војнике погинуло десет, а рањено 26 немачких војника, те да ће у знак омазде бити стрељано за сваког погинулог немачког војника 100, а за сваког рањеног 50 становника, укупно 2300. Међутим, Немци нису дали саопштење за масовна стрељања од 19. и 20. октобра у Крагујевцу и три оближња села, тако да су прекршили број стрељаних особа за чак 500 лица.

Франц Беме се суочио са оптужницом за масакр у Крагујевцу, међу оптужницама за друге ратне злочине. Након што је заробљен у Норвешкој, изведен је на талачко суђење, а у склопу накнадних нирнбершких суђења, оптужен је за ратне злочине у Србији током 1941. Када се чинило да је његово изручење Југославији било неизбежно, Беме је извршио самоубиство, скочивши са трећег спрата затвора у ком је боравио.

Простор у коме је извршено стрељање, 1953.године претворен је у меморијални парк. На улазу је подигнут монументални споменик „21. октобар“. У Србији се 21. октобар обележава као државни празник. Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату, први пут је на овај начин обележен 21. октобра 2012. године.

Ученици издвојеног одељења у Доњој Љубовиђи обележили су овај јубилеј историјским часом, ком су присуствовали сви ученици старијих разреда и том приликом је хор наставнице музичког Верице Масал изводио пригодне нумере, док је драмска секција наставника српског Радослава Милића изводила тематске рецитације поводом овог догађаја.

Чланак Обележен Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату се појављује прво на ОШ "Петар Враголић" Љубовија.