Да би боље разумели дједа Рада и његов однос према чудесној справи – сату, ученици су у свом окружењу пронашли сличне ситуације. Вајбером, твитером, фејсбуком сви ученици рукују врло вешто. Њиховим бакама и декама стране су друштвене мреже, далеке, мистичне и незанимљиве. За њих су то чудесне справе јер нису постојале у време њиховог одрастања. Старији укућани обасипају своје унуке критикама јер много времена троше на те „нове ђаволе“. Захваљујући интернету, бака или дека могу у било ком моменту видети своје дете чак и кад је на другом крају света. Унуци ће им помоћи да укључе скајп. Деда Раде није могао лако ступити у контакт са својим побратимом јер у то време није било ни телефона ни интернета.
Испитујући старије сроднике да се присете како је у прошлости изгледао час, пут до школе и однос ученика према наставнику ученици су уочили да постоје знатне разлике како у одевању тако и у изгледу ђачких торби. Такође, баке и деке кад су били деца више су помагали укућанима у свим пословима него што то чине данашња деца.
Мини-теренска збирка прича из прошлости наших бака и дека:
ПУТ ДО ШКОЛЕ
Мој пут до школе изгледао је овако: моја кућа је била на крају села. Ту смо се окупљали пред полазак у школу. Било нас је десетак. Чекали смо једни друге. Један друг је имао свиралу. Он је свирао, а ми играли све док сви не дођу. Школа је била удаљена око пет километара. Пешке смо ишли, низбрдо, кроз шуме и ливаде. Понекад бисмо убрали љубичицу или висибабу и понели учитељици или омиљеној наставници. Брали смо и гљиве. Кад је киша онако мокри бисмо прво морали седети код пећи да нам се осуши одећа. Имали смо кухињу у школи. Памтим крофне.
Била сам добар ђак. Учитељица ме је хвалила на родитељском састанку. Кад се заврши школа знали смо да се заиграмо све до мрака. Родитељи би се бринули што нас нема. Кад смо дошли на време кући онда смо морали да чувамо стоку, овце, краве, свиње. Помагали смо родитељима више него што ви данас помажете. За вечеру би нас чекало суво месо. После напорног дана идемо на спавање и тако сваки дан.
БЕШЕ ТО ВРЕМЕ АУТОРИТЕТА …
Ја сам пешачила до школе из једног засеока, из Црнче до Узовнице, уским стазама, пречицом преко њива. Мајданску мутну реку, замућену оловним отпадом, прелазила сам преко малог мостића. Пут се настављао тврдо насутим туцаником, такозваном калдрмом. Био је то дуг пут обавијен облаком прашине, после проласка сваког возила. Ђачка торба беше претешка, али ни близу тежини ове данашње. Путовала сам око два сата у једном правцу. Увек је по нека књига недостајала. Слушала сам пажљиво предавања и записивала. Беше то време ауторитета просветних радника. Учило се, слушало и поштовало. Дивно смо се дружили, помагали и гајили симпатије једни према другима. Беше подједнако тешко и лепо. Сачувала сам лепе успомене на школске дане.
ШКОЛА НЕКАДА
На часу нисмо смели проговорити док нас наставник не пита. Никад се нисмо смели супротставити њима. Шта нас питају, то причамо ако знамо. Ко не зна, добиће лошу оцену. Наставници су били љубазни, добри према нама. Некад смо добијали батине. Ко не научи, добије батине. Доброг ђака нису тукли.
Сећање бака Златице
За крај мало ребуса!
Аутори – шесто три
