Прошло је тачно 30 година од како је започело прогон Срба у операцији „Олуја“ која је трајала од 4. до 7. августа 1995. године. Операција „Олуја” назив за једно од најсуровијих етничких чишћења на подручју бивше СФРЈ и Европе у којој су припадници хрватске војске, полиције и Хрватског вијећа одбране, уз одобрење владе САД и учешће НАТО алијансе, протерале готово целокупно српско становништво са подручја Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације односно из Републике Српске Крајине, која се у то време налазила под заштитом Организације уједињених нација. Операцијом су командовали: Анте Готовина, заповедник Операције „Олуја”, Иван Чермак, војни заповедник Книна и Младен Маркач, командант специјалне полиције.
Акција протеривања планирана је за 4. август 1995. године у 05:00 сати ујутро. Међутим, пред свитање су четири авиона Ратне морнарице САД из НАТО снага ракатама типа Харм уништили радарско постројење српске војске Крајине код Удбине и Книна.
Акција је почела на празник Блажене Марије у 5 часова ујутру нападом на тзв. секторе „Север“ и „Југ“ на фронту дугом 700 километара. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 километара. Првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока а хрватске јединице су већ биле на неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин.
Око поднева 5. августа објављена је вест да су хрватске јединице ушле у Книн, запалиле готово празан град и на Книнској тврђави поставиле хрватску заставу дугу 20 метара.
Већ 6. августа Крајина је поражена. Пале су Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац и Глина.
Последњег дана „Олује“, 7. августа пали су Турањ, Тушиловац, Војнић, Топуско, Горњи и Доњи Лапац.
Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Тужне слике уплашене деце и стараца, Срба који заувек напуштају своја огњишта урезане су свима у памћење.
Министар одбране Републике Хрватске, Гојко Шушак се на конференцији за новинаре обратио јавности 8. августа, са саопштењем да је операција „Олуја” успешно завршена 7. августа 1995. године у 18 сати, с обзиром да хрватски непријатељ тог дана није пружао знатнији отпор. Операција се завршила падом Републике Српске Крајине и успостављањем контроле Републике Хрватске над том територијом.
Процене о протераним Србима се крећу од најмање 200.000 до 250.000 људи . Документационо-информативни центар „Веритас” је регистровао укупно 1.852 погинулих и несаталих, од чега је најмање 930 сахрањено, а 922 се води као нестало, међу њима 1.200 су били цивили.
Последњег дана операције, 7. августа 1995. године догодио се злочин на Петровачкој цести. Ратни авион хрватског ратног ваздухопловства МиГ-21 је у 12 часова полетео са сплитског аеродрома. Надлетео је изнад избегличке колоне српских цивила који су се кретали из правца Доњег Лапца ка Босанском Петровцу. Пилоти хрватског РВ и ПВО јасно су могли да виде да се ради о цивилима, а не о војсци. У повратку је тај авион испалио неколико пројектила који су усмртили 10 људи од тога четворо деце. На истој цести, у Другом светском рату такође су бомбардовани српски цивили који су бежали од непријатеља из усташке Независне државе Хрватске. Песник Бранко Ћопић својевремено је о томе написао песму која постаје симбол страдања Срба на тим просторима, нажалост и годинама касније.
НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:“Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба”.Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести…
