Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, у Шумарицама представља један од највећих злочина немачке војске у II светском рату. Иако је те јесени у Србији било више случајева масовне одмазде (освете) над недужним становништвом, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих тих страдања.
Повод за стрељање били су немачки губици које су они имали 16. октобра у борби са четницима и партизанима на путу Крагујевац- Горњи Милановац. У овој борби било је мртвих на свим странама, а Немци су имали 10 мртвих и 26 рањених.
Стрељање је отпочело у недељу, 19. октобра, у околним селима. Према сакупљеним подацима тога дана стрељано је 415 људи а 21 човек успео је да преживи стрељање. То је било мало и тада је донета судбоносна одлука да се стрељање настави у Крагујевцу.
Исте вечери Крагујевац је блокиран, а у понедељак, 20. октобра, извршено је хапшење више хиљада грађана, међу којима је било и више стотина ђака крагујевачких школа. Скоро да нико није ни покушао да побегне, плашећи се последица за своје породице, али и зато што су Немци вешто слагали да се све ово ради ради замене личних карата. Ови људи били су затворени у 4 топовске шупе, на периферији града.
Суочени са извесношћу смрти, они људи који су имали са чиме и на чему, парчету папира, исправи и слично, исписали су последње поруке својим најдражима и ми данас у Музеју имамо 42 њихове поруке. Ово су неке од њихових порука:
“Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом, Лело, али ти одгоди. Жао ми је”, поручио је својој породици радник Лазар Петровић.
“Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу”, била је последња порука Александра, гимназијалца од 18 година.
Књиговођа Јаков Медина опростио се уз речи: “Лебац сутра немојте послати”, бринући о томе да не протраће узалуд драгоцени хлеб.
“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине, и без мене”, написао је човек, вероватно својој ћеркици.
Међу њима је и један очајан отац, који је стигао да поручи малишанима: “Миро, пољуби децу уместо мене. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Збогом заувек, ваш тата Лаза.”
Ујутро, у 7 сати, 21. октобра, из топовских шупа Немци су почели да изводе групе и да их одводе на стрељање. До 14 сати после подне све је било готово. Било је покушаја бекства, многи су проналажени мртви стотинак метара од својих група, а неколицини је успело да се спасе бекством, јер војници нису имали превише времена да их гоне а стално су им стизале нове групе. Пошто је било више ухапшених, остале су Немци пустили кућама. Око 250 људи остављени су као таоци, из разлога безбедности, док је око 200 људи издвојено и они су после данима вршили сахрањивање стрељаних. У првој ноћи након стрељања родбина која је кришом тражила своје најближе и претурала по телима, пронашла је четворицу који су преживели стрељање.
Немачки генерал Франц Беме те године је донео одлуку да се за једног убијеног Немца стреља 100 људи али је мајор Паул Кениг, човек који је руководио стрељањем, надмашио ту суровост. Према овој наредби, за губитке које су имали, Немци су требали да стрељају 2300 људи. Међутим према подацима са којима данас располажемо, у ова три дана изведено је на стрељање 2854 мушкарца и жене, од којих је 2794 стрељано, а 62 преживело. Међу стрељанима било је око 300 младића и ђака средњих школа, као и четрдесеторо деце од 12 до 15 година старости, већином Рома, малих чистача ципела.
Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу, песникиња Десанка Максимовић је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“.
После рата, 1953. године, простор на коме је извршено стрељање претворен је у спомен-парк „Крагујевачки октбар“ у коме се налази 30 масовних хумки (гробница). На улазу у парк 1976. године подигнут је монументални музеј ”21. октобар”, посвећен овим жртвама. Музеј нема прозоре осим на таваници, као симбол безизазне ситуације и јединог погледа који су страдали могли упутити а то је ка небу. До сада су испред 10 гробница подигнути споменици, а међу њима је и ”Споменик стрељаним ђацима и професорима”, који личи на птицу сломљених крила а који је постао симбол крагујевачке трагедије и града Крагујевца. Испред тог споменика се сваке године 21.октобра одржава Велики школски час.
