Данас се навршавају 24 године од агресије НАТО пакта на Србију, односно тадашњу Савезну Републику Југославију. Према подацима Министарства одбране Србије, током НАТО бомбардовања и ратних дејстава, започетих 24. марта 1999. године, убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 деце и 1.031 припадник Војске и полиције.
Према истом извору, рањено је око 6.000 цивила, од тога 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас води као нестало.
Деветнаест земаља Алијансе почело је бомбардовање са бродова у Јадрану, из четири ваздухопловне базе у Италији, подржане стратешким бомбардерима који су полетели из база у западној Европи, а касније и из САД. Најпре су гађане касарне и јединице противваздушне одбране Војске СРЈ, у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим местима.
Готово да нема града у Србији који се током 11 седмица агресије није нашао на мети. НАТО је извршио 2.300 удара и бацио 22.000 тона пројектила, међу којима 37.000 забрањених касетних бомба, лансирао је 1.300 крстарећих ракета и оних пуњених обогаћеним уранијумом.
Одлука о бомбардовању СРЈ донета је, први пут у историји, без одобрења Савета безбедности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку, издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.
СРЈ је нападнута под изговором да је кривац за неуспех преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу покрајине Косово и Метохија.
Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, која је предложила да снаге Уједињених нација надгледају мировно решење сукоба на Косову, НАТО је 24. марта 1999. у 19.45 започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, на више подручја Србије и Црне Горе.
НАТО је, изручио 37.000 “касетних бомби” од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.
Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
После више дипломатских притисака, бомбардовање је окончано потписивањем Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999, да би три дана потом почело повлачење снага СРЈ са Косова и Метохије.
Пошто је генерални секретар НАТО 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, последњи пројектили су пали на подручје села Коколеч у 13.30 часова.
Тог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, а у покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља.
Многи домаћи и страни стручњаци сложили су се да је на територији тадашње Југославије дефинитивно почињен екоцид, и да је спроведен експеримент уживо будући да је коришћено забрањено оружје, гађане су фабрике, уништавана индустрија, инфраструктура, заштићена подручја природе…
Панчево, Нови Сад, Крагујевац, Бор, Ниш и Београд су постали праве црне еколошке тачке, а последице НАТО дејстава у њима биће отклањане још дуго.
