Данас обележавамо Дан српског јединства, слободе и националне заставе али и дан када је српска војска пробила Солунски фронт 1918. године у Првом светском рату чиме је започела ослобођење и победу.
Срби су веома специфичан народ, који је највећим делом своје историје, све до данашњег дана живео на просторима више држава.
За „ДАН СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА, СЛОБОДЕ И НАЦИОНАЛНЕ ЗАСТАВЕ” одређен је 15. септембар, јер је на тај дан 1918. године започео пробој Солунског фронта и почетак победе у Великом рату, после које је створена југословенска држава, која је по први пут у историји обухватала цео српски етнички простор на Балкану, али након чијег распада се српски народ поново нашао разједињен државним границама.
Данас живимо у времену када државне границе нису и никако не смеју бити једино што интегрише наш народ и чини националну свест. Свест о припадности једној нацији чини заједнички језик, култура, писмо, обичаји и празници као што су Сретење и Дан српског јединства– који обележавамо данас. На данашњи дан сви Срби се осећају посебно, како они који живе у некој од српских земаља, тако и они који се налазе у расејању широм света.
Српска застава вероватно је једна од ретких или чак једина која никада није заробљена у боју. Стотине хиљада људи пало је у борби бранећи српску тробојку као национални симбол. Под том заставом српски војник се борио и превазилазио све препреке које су пред њега постављане.
Најстарији сачувани подаци о изгледу српске заставе односе се на стег ( заставу ) краља Владислава , сина Стефана Првовенчаног и унука Стефана Немање, из прве половине тринајестог века.
Све до појаве првих националних револуција у Европи, заставе и грбови су били привилегија углавном владарских и великашких породица или витешких редова. Историјски гледано, застава, барјак или стег потиче као војно обележје које је служило за распознавање на бојном пољу. Већина европских држава усвојила је националне заставе током 19. или у 20. веку.
Почетком 19. века, током Српске револуције и борбе за ослобођење од Османског царства није коришћена једна стандардна српска застава која би била јединствено национално обележје, већ веома разноврсне старешинске и војводске заставе које су биле базиране углавном на средњовековном наслеђу. У прве бојеве за националну слободу ишло се са црквеним барјацима, који се спомињу у народним песмама као ,,крсташ барјак“, а главно обележје ових застава био је знак крста. Прве идеје о јединственој националној застави потичу из 1830. године, након стицања аутономије султановим Хатишерифом.
Србија је заставу какву данас познајемо добила 18. октобра 1835 . године, приликом посете Књаза Милоша Обреновића Цариграду. Том приликом је Милош Обреновић затражио од турског султана Махмуда Другог, право да Србија, као вазална земља у саставу Османског царства истиче српски барјак. Како би приволео руског конзула у Цариграду, Рикмана, Милош је предложио да застава Србије буде руска тробојка, само окренута наопачке.
Тако је након консултација које је руски конзул Рикман обавио са султаном Махмудом Другим, Србија добила своју данашњу црвено-плаво-белу тробојку. Самом изгледу српске заставе кумовао је нико други, до најмоћнији владар тог времена, руски цар Николај Први Романов, који је приморао султана Махмуда да Кнежевини Србији додели заставу какву данас познајемо, иако се сам султан томе у почетку оштро противио.
Исти распоред боја на застави потврђен је султановим ферманом из децембра 1835. године, а као знак вазалности – на заставу су накнадно, на црвеној линији, додата првобитно три бела полумесеца, а касније четири жуте шестокраке звезде, као симбол подређености Кнежевине Србије Османском царству.
Међутим, убрзо потом, Књаз Милош је на своју иницијативу, без тражења сагласности султана, на исту заставу додао државни грб Кнежевине Србије. У том облику ,застава је опстала све време постојања Кнежевине Србије, а четири жуте звезде на црвеној линији изостављане су кад год би се за то указала прилика.
Проглашењем Србије за Краљевину, 22. фебруара 1882. године, српска тробојка је и формално постала државно обележје Србије, као државе која је Берлинским конгресом 1878. године стекла независност. Она се од тада до данас користила у два реда: као Народна застава, црвено-плаво-белих пруга истих висина у сразмери 2:3, и као Државна застава, истих размера са додатком грба Краљевине Србије постављеног у средиште барјака. Она се употребљавала када се барјак користио за означавање неке државне институције или за истицање највишег ауторитета државне власти.
У народу се верује да црвена боја на застави Србије представља крв мученика проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу.
Проучаваоци застава мишљења су да симболика боја ипак није везана за наше конкретно поднебље, већ да су значења боја универзална. По њима је плава боја симбол верности и оданости, а бела чистоте и искрености.
Грб Краљевине Србије утврђен је законом 1882. године. Чувени двоглави орао преузет је из византијског наслеђа. Тумачи се да једна од његових глава представља усмереност ка небеском, док је друга окренута земаљском царству. Грб Србије је на препоруку тадашњег министра просвете Србије , Стојана Новаковића израдио чувени аустро-угарски цртач и дизајнер грбова Ернест Крал.
Након завршетка Великог рата, Србија је била део већих државних заједница. Најпре је то била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, потом Краљевина Југославија. С обзиром на то да није постојала као посебна државна и територијална целина, Србија није користила ни посебну заставу. Ипак, југословенска застава је задржала исте боје, смо другачије распоређене. Нови распоред боја био је плаво-бело-црвено. Грб нове државе коју је Србија створила победом у Великом рату, такође је претрпео одређене измене : двоглавом орлу из српског грба са штитом и четири слова ,,С“ су птидодати хрватски грб ,,шаховница“ и грб илирског покрета, као симбол Словенаца.
Успостављањем комунистичког поретка и оснивањем СФРЈ, након Другог светског рата, основана је и Народна република Србија, која је добила право да користи своје државне симболе. Српска застава у том периоду била је иста она тробојка,али сада сада са црвеном петокраком уместо грба у средини. Ово је био и изглед државне заставе Србије све до 1992.године, када је након распада Југославије Србија за државно обележје узела традиционалну српску тробојку, али овога пута без грба.
Оваква застава остала је у употреби све до 2004. године, када је усвојена застава са двоглавим орлом под круном, готово иста као из периода Краљевине Србије, коју су дефинисали Књаз Милош и краљ Милан Обреновић. Редизајн грба урађен је 2010. године, и таква тробојка је до данас државно обележје Републике Србије.
Химна Републике Србије је свечана песма ,, Боже правде“, за коју је текст написао Јован Ђорђевић 1872. године, а музику компоновао Даворин Јенко. Прихваћена је као званична химна Србије 8. новембра 2006. године, а која је такође била химна Кнежевине, а потом и Краљевине Србије до 1918. године.
