Данас на часовима историје обележавамо 27 година од почетка агресије на нашу земљу.
Ово није само историјски догађај. То је рана која и данас боли. Седамдесет осам дана страха, сирена и ноћи без сна, у којима су се небо и земља спајали у звуку експлозија.
НАТО агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију 1999. године остала је дубоко урезана у колективно памћење народа. Без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, бомбардовање је трајало 78 дана, од 24. марта до 10. јуна, остављајући за собом разарања инфраструктуре, људске жртве и дугорочне последице по животну средину.
Током тих дана, погођени су мостови, болнице, фабрике, медијске куће, па чак и цивилни објекти, што је изазвало велику патњу међу становништвом. Многи невини људи изгубили су животе, а читаве породице остале су без својих најмилијих. Поред непосредних последица, коришћење осиромашеног уранијума оставило је трајне здравствене и еколошке проблеме.
Падале су бомбе тамо где су живели обични људи — деца, родитељи, старци. Падале су на живот.
У тим данима, угашени су многи снови. Деца нису дочекала јутро, породице су остале без својих најмилијих, а сузе мајки и данас сведоче о болу који време не брише. Разарања нису погодила само зграде, погодила су душе.
И данас, сећање на те ноћи живи у тишини, у погледима, у причама које се преносе са генерације на генерацију. То није само прошлост — то је опомена. Опомена да мир нема цену и да се људски живот не сме никада ставити на коцку.
Да се не заборави. Да се никада не понови.
