Мартовски погром 2004. године је догађај који оставља неизбрисив траг у колективном памћењу нашег народа.
Насиље које је почело 17. марта 2004. године било је подстакнуто неоснованом оптужбом да су Срби из села Зупче одговорни за утапање тројице албанских дечака у реци Ибар, у селу Чабра. Иако је касније утврђено да је реч о лажној вести, она је искоришћена као повод за масовне нападе на српско становништво широм Косова и Метохије.
Један од првих и најинтензивнијих напада догодио се у Косовској Митровици, где је велика група Албанаца пробила ограду која је била постављена с јужне стране моста на Ибру и кренула у обрачун са Србима. Каменице и запаљиве направе бацане су на припаднике КФОР-а и УНМИК полиције, док су српски грађани, заједно са француским припадницима КФОР-а, покушавали да заштите своје домове. Упркос отпору, нереди су се наставили и проширили на читаву територију покрајине.
За свега неколико дана, последице овог организованог насиља биле су катастрофалне. Више од 4.000 Срба и других неалбанаца било је приморано да напусти своје домове. Живот је изгубило 28 људи, док је преко 900 особа тешко повређено. Уништено је 935 српских и ромских кућа, а шест градова и девет села потпуно је етнички очишћено. Спаљено је и уништено 35 српских православних цркава и манастира, од којих су многи били вишевековни споменици културе. Неповратно је изгубљено више од 10.000 фресака, икона и других црквених реликвија, као и бројни матични записи који су сведочили о вековном присуству српског народа на Косову и Метохији.
Овај погром био је један од најдраматичнијих таласа насиља над Србима у новијој историји, са далекосежним последицама које су и данас видљиве.
Мартовски погром 2004. године није само трагичан догађај из прошлости већ упозорење да се историја не сме заборавити и да се истина мора сачувати. Сваке године, на овај дан, подсећамо се на жртве, на изгубљене домове, порушене цркве и уништене животе.
Обележавање овог дана није само чин сећања, већ и дужност свих нас да истина о мартовском погрому остане жива. Као народ, имамо обавезу да не заборавимо, да учимо и да се боримо за то да се овакви злочини више никада не понове.
